23. Jazz Festival - Dom Omladine

Dee Dee Bridgewater

Dee Dee Bridgewater je rođena 1950. godine u Memfisu (Tenesi), kao Denise Garett. Njen otac Matthew bio je cenjeni trubač na jazz sceni Memfisa (sarađivao je i sa Nat King Coleom). Kada je Dee Dee napunila tri godine, porodica se preselila u Flint (Mičigen), gde je otac dobio profesorski posao. Dok su njeni vršnjaci voleli popularnu muziku, Dee Dee, kako su je zvali u kući, bila je zaljubljena u jazz – njen prvi idol bila je Nancy Wilson. Tokom srednje škole radi u vokalnom triju the Irridescents, da bi, potom, upisala Michigan State University i počela ozbiljnije da se bavi jazzom, u kvintetu saksofoniste Andyja Goodricha. Potom dobija angažman u SSSR-u sa University of Illinois Big Bandom, odakle se vraća zaljubljena u trubača sastava Cecila Bridgewatera. Udaje se 1970. godine, odlazi u Njujork i započinje profesionalnu karijeru.

Cecil je dobijao dobre poslove, među kojima i mesto u sastavu Horacea Silvera i poziv da se pridruži Thad Jones-Mel Lewis Big Bandu. Kada su Jones i Lewis otkrili da Dee Dee ume da peva, i ona je ušla u sastav, nastupajući sa orkestrom od 1972. do 1974. godine – od kluba Village Vanguard, preko drugih krajeva Amerike i Zapadne Evrope, do SSSR-a i Japana. U Njujorku je postala omiljeni gost na jam sessionima legendi, među kojima su bili Dizzy Gillespie, Sonny Rollins, Max Roach i Roland Kirk. Godine 1974, izabrana je za najbolju novu pevačicu u godišnjoj anketi magazina Down Beat.

Godine 1974, Dee Dee prolazi audiciju za brodvejski mjuzikl “The Wiz”, afro-američku verziju klasika “Čarobnjak iz Oza”. Sledeće godine dobija prestižnu Tony nagradu za najbolju sporednu ulogu u mjuziklu (Glinda the Good Witch). Razvodi se od Cecila Bridgewatera i udaje za režisera “The Wiz” Gilberta Mosesa. Napušta kabaretsku scenu 1976. i odlazi u Los Anđeles da se okuša u filmskoj industriji, kao i u pop vodama. Oba plana propadaju i Dee Dee prekida karijeru i sredinom osamdesetih se vraća kod majke u Flint.

Na sreću, prekid je kratko trajao – uz dobra iskustva sa turneje mjuzikla “Sophisticated Ladies” po Francuskoj, i činjenicu da je Evropa osamdesetih bila otvorenija za jazz od Sjedinjenih Država, seli se u Pariz 1986, gde igra u one-woman mjuziklu “Lady Day”, posvećenom životu Billie Holiday (nominacija za Laurence Olivier Award), i u novoj verziji “Cabareta”. Ponovo peva i jazz, u društvu Clarka Terryja, Jamesa Moodyja i Jimmyja McGriffa. Albumom “In Montreux” počinje njena duga uspešna saradnja sa produkcijom Verve. Sledeći album “Keeping Tradition” (1993) nominovan je za Grammy, baš kao i ploča “Love and Peace: A Tribute to Horace Silver” (1995). Nastavljajući uspešnu formulu, snima posvete Dukeu Ellingtonu (“Prelude To a Kiss”, 1996), Elli Fitzgerald (“Dear Ella”, 1997), Kurtu Weilu (“This is New”, 2002) i francuskim šansonama (“J'ai Deux Amours”, 2005), uz odličan live album “Live at Yoshi's”, objavljen 2000, i još tri nominacije za Grammy. Ovog proleća dobila je i titulu „Comandeur de l’Ordre des Arts et des Lettres“, najveće umetničko priznanje koje dodeljuje Ministarstvo kulture Francuske. Ponovo je srećno udata, za Jean-Marie Duranda, koji je i njen lični menadžer.

Posle puta u Afriku 1999. godine (kao Ambasador dobre volje UN, u okviru programa FAO), odlučuje da, u saradnji sa kolegama iz Malija, ostvari definitivni susret američkog jazza i afričkih korena, na albumu “Red Earth – A Malian Journey”. Ljubav, patnja, požuda, tuga, radost, nemir i strast udruženo doprinose eksploziji strasnih emocija na sceni, u okruženju prve lige malijskih umetnika i njenih jazz kolega. Po sopstvenom priznanju, kada je dotakla crvenu zemlju Malija, našla je odgovor na pitanja koja je sebi dugo postavljala: kako?, gde? i zašto? “Red Earth” je priča o izgubljenom detetu koje je našlo put kući…