23. Jazz Festival - Dom Omladine

Bobo Stenson Trio

Pijanista Bo Gustav “Bobo” Stenson je rođen 1944. godine, u Vasterasu (Švedska). Počeo je da svira klasični klavir u sedmoj godini života, da bi sa dvanaest godina odsvirao prvi blues, a potom često sedeo za bratovljevim bubnjevima, pokušavajući da oponaša ritam jazza sa ploča. U tinejdžerskim godinama, uporedo pohađa klasični klavir i jamuje sa prijateljima. Njegovo prvo veće uzbuđenje u domenu jazza izazvao je Coltraneov album “Ballads”. Godine 1963, švedski jazz magazin OrkesterJournalen pisao je o dobrim lokalnim muzičarima iz Vasterasa, i Bobo se uskoro obreo u bendu saksofoniste Boerjea Fredrikssona u Stokholmu. Kada je položio prijemni ispit na univerzitetu, otišao je u Pariz sa kvartetom, gde je dobio i “dnevni posao”, od koga je ubrzo odustao. Muzika ga je potpuno obuzela, i uskoro se našao u sastavu vibrafoniste Guntera Hampela, na šestomesečnom poslu u klubu Blue Note. Prvi album snimio je sa pevačicom Inge Brandenburg, 1965. godine.

Posle vojske, upisuje studije teorije muzike, ali scena je opet prevagnula. Sada je bio u triju bubnjara Runea Carlssona, sa basistom Palleom Danielssonom. Pošli su u Nemačku, gde su pratili američke zvezde (Dexter Gordon, Benny Bailey) na klupskim nastupima. Novca, međutim, nije bilo, pa su se vratili u zemlju, a Bobo je prihvatio posao u pozorištu, i potom ušao u sastav basiste Reda Mitchella. U kvartetu koji je pratio Stana Getza zbližio se sa norveškim bubnjarem Jonom Christensenom i basistom Arildom Andersenom, sa kojima će kasnije ostvariti dugu uspešnu saradnju. Među ostalim legendama jazza sa kojima je radio tih godina su: Sonny Rollins, Gary Burton, George Russell i Don Cherry.

Ključni trenutak u Stensonovoj karijeri odigrao se 1970. godine, kada je Manfred Eicher, ambiciozni producent nove diskografske kuće ECM, ponudio ugovor ekipi u kojoj su bili još Arild i Jon, Jan Garbarek (saksofon) i Terje Rypdal (gitara). Sledeće godine, Rypdal vodi session za album “Terje Rypdal”, Garbarek za “SART”, a Bobo za “Underwear” (u triju sa Arildom i Jonom). Dok je 1973. godine pripremao sledeći trio album, zatekao se u društvu Cherryja i Garbareka na jam sessionu u Varšavi – posle burne noći, odlučio je da sa Garbarekom formira kvartet, i da novi album snima u toj formaciji. Kvartet je nekoliko godina uzastopce biran za grupu godine u časopisu Jazz Forum. Paralelno sa izlaskom njihovih ploča “Witchi-Tai-To” (1974) i “Dansere” (1976), Garbarek, Danielsson i Christensen su takođe pratili Keitha Jarretta na pločama za ECM, što je uslovilo neminovna poređenja dvojice pijanista: ako je Jarrett veći virtuoz, smatra se da je Stenson unosio više kolektivnog duha u sastav nego njegov američki kolega.

Kasnih sedamdesetih i početkom osamdesetih, Bobo radi na nekoliko projekata u Švedskoj, među kojima je posebno zanimljiv sastav Rena Rama. Godine 1988, Stenson, Danielsson i Christensen učestvuju u comebacku saksofoniste Charlesa Lloyda, posle dugogodišnje pauze. Stenson ostaje jedanaest godina veran Lloydu, sa kojim je snimio pet albuma za ECM. Paralelno radi i u kvartetu poljskog trubača Tomasza Stanka, koga je takođe vratio u ECM. Konačno, došlo je vreme i da ponovo snima svoj trio (Anders Jormin – kontrabas, Jon Christensen – bubnjevi). Godine 1996, izlazi “Reflections”, za kojim slede “War Orphans” (1998), “Serenity” (2000) i, aktuelni, “Goodbye” (2005), na kom bubnjeve svira Paul Motian. Specijalnost sastava je sudar čvrste i slobodne forme, mogućnost da prodre u srce stvari i potom pođe na nova i neočekivana mesta, mešavina liricizma i apstrakcije. Inspiracije sublimiraju jazz istoriju od Ellingtona, preko Shortera, do Colemana, uz uticaj klasike (koju vežba i dan-danas) i jak autorski pečat. Stenson je dobitnik European Jazz Prize 2006 za najboljeg evropskog jazz muzičara.