23. Jazz Festival - Dom Omladine

Archie Shepp

Archie Shepp je rođen u Fort Lauderdalu (Florida), 1937. godine, a odrastao je u Filadelfiji (Pensilvanija), gde je studirao klavir, klarinet i alt saksofon, pre nego što se odlučio za tenor saksofon. Studirao je dramu na koledžu Goddard u Plejnfildu (Vermont) od 1955. do 1959. godine. Po diplomiranju, obreo se u Njujorku – u pozorištima nije bilo posla, a u muzici se brzo snašao, i to je opredelilo njegovu karijeru. Radio je sa raznim dance i latin jazz bandovima, dok nije upoznao pijanistu Cecila Taylora, koji je u to vreme oblikovao svoj izraz – učestvovao je u snimanju Taylorovih albuma koji su definisali nove jazz tendencije – “Air”, “The World Of Cecil Taylor” i “Cell Walk For Celeste”.

Potom radi sa Billom Dixonom (snimili su album za Savoy, 1962) i bandom the New York Contemporary Five (Don Cherry - truba). John Coltrane je bio među njegovim fanovima, što je dovelo do ugovora za produkciju Impulse! (za koju je Trane tada radio), i prvog Sheppovog studijskog sessiona u ulozi lidera “Four For Trane” (1964), sa Coltraneom u ulozi producenta i, uglavnom, njegovim kompozicijama. Shepp je snimao za Impulse! do sredine sedamdesetih, nekad i po nekoliko albuma godišnje. Prijateljstvo sa Traneom se nastavilo i produbilo: učestvovao je na legendarnim “A Love Supreme” sessionima (snimci sa Sheppom pojavili su se, doduše, tek na dopunjenom reizdanju 2002. godine), potom je snimao uticajni Coltraneov avangardni album “Assension” (1965), da bi puna potvrda ravnopravne pozicije koju je stekao na avangardnoj sceni došla sa albumom “New Thing at Newport” (1965), gde su Trane i on podelili po jednu stranu vinilne ploče. Iste godine, Shepp je objavio i album “Fire Music”, na kom je prvi put pokazao političku osvešćenost i afrocentrizam (čitao je elegiju posvećenu Malcolmu X, a naslov albuma je inspirisan ceremonijalnim afričkim muzičkim obredima). Dve godine kasnije, na albumu “The Magic of Ju-Ju”, koristi u postavi frenetični perkusioni ansambl – sada je već stajao na čelu pokreta promotera afričke tradicije, sa haotičnim avangardnim sax pasažima, koji su odlično odgovarali vrućim tribalnim ritmovima.

Shepp je nesmanjenom žestinom nastavio da radi i u sledećoj dekadi, mada mu ton više nije blistao, a ni izdanja nisu izazivala pažnju kao ranije. Albumi “Attica Blues” (odgovor na pobunu u zatvoru Atika) i “The Cry of My People” (oba iz 1972) predstavili su njegove najžešće stavove na temu ravnopravnosti Afro-Amerikanaca. Sa smanjenjem interesovanja publike za free-jazz i avangardu, Shepp će početi da se zanima za druge oblike crne muzike – blues, R’n’B i spiritual - i snimaće posvete legendama tradicionalnog jazza, poput Charlieja Parkera i Sidneyja Becheta. Sve češće radi sa evropskim jazzerima, poput Erica Le Lanna (Francuska), Niels-Henninga Ørsted Pedersena (Danska), Jaspera Van’t Hofa (Holandija) i Drescha Mihályja (Mađarska). Takođe se bavi edukacijom – predavao je afro-američke studije na SUNY (Bufalo), a zatim muziku i muzičku istoriju na Univerzitetu Masačusets (Amherst). Godine 1995, dobio je Achievement in Music Award od ugledne New England Foundation for the Arts.

Povremeno se vraća svojoj prvoj ljubavi, drami - u Njujorku je producirao predstave The Communist (1965) i “Lady Day: A Musical Tragedy” (1972). Osim za Impulse!, objavljivao je albume za brojne izdavačke kuće, među kojima su Byg, Arista, Phonogram, Steeplechase, Denon, Enja, EPM, Soul Note… U godini u kojoj slavi sedamdeseti rođendan, predstavlja uporedo nekoliko projekata – radni kvartet, program Kindred Spirits sa marokanskim svetim perkusionistima Dar Gnawa, projekat Born Free sa reperima iz Francuske i malijskim fusion sviračima, kao i duete sa Mino Cineluom, Minom Agossi i Aminom Claudine Myers.